Aristotel je još u IV veku pre naše ere utvrdio značajnu i neraskidivu vezu čoveka, prirode i arhitekture. Arhitekturu je razumeo kao sintezu svih umetnosti. Zapisao je temeljni stav da „čoveka okružuju priroda i arhitektura”, i takođe da je „arhitektura nadopuna prirode”. Aktuelnost ovih ideja nije nestajala ni u jednom istorijskom, misaonom ili stilskom periodu, od vremena kada su formulisane pa do naših dana. Značaj ovog stava moguće je vrednovati dvostruko. Na jednoj strani je anticipacija pristupa kojim se formuliše da je skup prirodnih faktora i uticaja od izuzetnog značaja za promišljanje i kreiranje ambijenta za ljudske potrebe, od „ekološke niše” i personalnog prostora, pa sve do urbanih megalopolisa. Na drugoj strani je saznanje i stav da u integralno posmatranoj sredini koja okružuje čoveka postoji ono što stvara priroda i ono što stvara čovek, kao i da između ta dva kompleksa imamo neraskidivu vezu, simbiozu i interakciju.
Moderna tehnika ili danas sve češće tehnologija, predstavlja, prema savremenim shvatanjima, sasvim izuzetan fenomen u celokupnom razvoju ljudske civilizacije. Smatra se da ona čak znači „kvalitativnu promenu” u samom jezgru tehnike. Njena posebnost i „epohalni značaj” dolaze do punog zamaha u sprezi sa naukom i industrijom. Poslednje decenije 20. veka donele su potpunu vladavinu tehnike i zbog toga se današnje vreme s pravom naziva „tehničkim dobom” ili sve češće „tehnološkom erom”.
Tehnika i tehnologija danas su u središtu ljudske pažnje, ispunile su sve segmente ljudskog života. Međutim, iako je pitanje o suštini tehnike i njenom smislu i vrednosti za čoveka postalo jedno od centralnih pitanja današnjice, veoma su rasprostranjena shvatanja da naše razumevanje i objašnjenje tehnike nije zadovoljavajuće i da je nepotpuno. Svedoci smo različitih, čak protivrečnih pristupa pojmu tehnike, a takođe raznovrsnih i suprotstavljenih shvatanja značaja i vrednosti tehnike za današnju civilizaciju. Tako su shvatanja podeljena između dve krajnosti: na jednoj je bezrezervna podrška tehnici i njenim tekovinama, te nekritičko prihvatanje svih njenih dostignuća, kao i shvatanje tehnike kao čovekovog saveznika i sredstva koje će nas konačno osloboditi „od zavisnosti prema organskoj prirodi kao izvoru energije, koje će omogućiti izbavljenje čoveka od bede fizičkog rada i uspostavljanje trajne sreće na zemlji” (M. Đurić). Drugu krajnost karakteriše stav da je tehnika najljući neprijatelj civilizacije, da je ona sila koja uništava ljudski rod i prirodnu okolinu i čak, kataklizmičkim pretnjama, ugrožava u potpunosti čovekov opstanak na zemlji.
* O potrebi poznavanja tehnike odnosno tehnologije govori profesor Petar Arsić u rubrici Aktuelnosti iz nauke i tehnologije časopisa SciTech.
„Reči tehnika i tehnologija često korišćene, obe preopterećene, tradicionalno višeznačne i nedovoljno precizne. Istovremeno, reč tehnologija, kao naziv za jednu od nauka, nepotrebno potiskuje reč tehnika koja označava oblast ljudskog delovanja. Zbog toga je opširno istraženo značenje reči tehnika i tehnologija prema većem broju dostupnih izvora i raščlanjeno kulturološki (culturological), lingvistički i sistemski u svrhu postizanja dovoljno visokog stepena različitosti navedenih naziva. Ustanovljeno je da za oba termina nije moguća jednoznačna definicija, ali je razgraničeno kada treba upotrebiti pojedinu reč, a posebno, kada treba izbegavati reč tehnologija.
Sa ciljem da pokaže svoju osnovnu delatnost, jedno preduzeće, započelo je tumačenjem starogrčke reči téchnē. Objavili su tekst na nemačkom i engleskom jeziku. Za prevod teksta angažovane su dve prevoditeljke. Prevod s nemačkog je započeo rečima: „Tehnika je umetnost”, dok je engleski početak glasio: „Tehnologija je umetnost”. Tekst valja navesti iz dva razloga; zbog terminoloških nedoumica i zbog povezivanja tehnike s umetnošću. Tekst glasi: TEHNIKA KAO UMETNOST.“
* Zbog višeznačnosti pojmova tehnika i tehnologija navodim i tekst iz studije Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje i Fakulteta strojarstva i brodogradnje, sveučilište u Zagrebu (ceo tekst možete pogledati ovde)
TEHNIKA (grčki τέχνη, veština, mehanička spretnost, umešnost, nauka)
- Skup metoda ili naučno ili empirijski formulisanih rešenja za primenu i sprovođenje naučno definisanih ili u praksi otkrivenih i proverenih saznanja pri zadovoljavanju zahteva i potreba realnog života: u ekonomskoj proizvodnji i razmeni, u svima neekonomskim društvenim aktivnostima – u nauci, medicini, zdravstvenoj zaštiti, umetničkim ostvarenjima, u domaćinstvima ili organizovanju ličnog života i sl. Obuhvata: a) konstrukciona rešenja novih tehničkih predmeta (industrijskih, građevinskih, rudarskih i sl. proizvoda);
b) rešenja tehnoloških procesa čijim obavljanjem se proizvode konstruisani tehnički predmeti (rešenje tehnoloških receptura svake vrste); v) samo izvršenje tehnoloških procesa u praksi, kojim se od konstrukcionih rešenja, preko tehnologije proizvodnje dolazi do tehničkih proizvoda. - Naučna oblast (skup naučnih grana), koja, polazeći od opštih zakona fizike, hemije, matematike, biologije, biohemije itd. izučava, pre svega, dostignuća u proizvodnji, uz istovremeno istraživanje novih mogućnosti i projektovanje novih rešenja, njihovu verifikaciju, uvođenje u život i dalje razvijanje. ⇒ Organizacija rada.
TEHNOLOGIJA (grčki τέχνη, veština, umešnost; λόγος nauka)
- Postupak pretvaranja (prerade) jednih upotrebnih vrednosti (prirodnih predmeta ili poluproizvoda) u druge upotrebne vrednosti (nove proizvode) kombinovanjem ljudskih radnih operacija s operacijama mašina, drugih mehanizama, uređaja, postrojenja i sl. koji mogu biti: mehanički, hemijski, termomehanički, termohemijski i sl.
- U vulg. smislu, svaki radni proces fizičkog i umnog rada u privredi i izvan nje.
Naučna oblast koja izučava mehaničke, hemijske, termičke, termohemisjke, elektrohemijske, biohemijske i sl. procese, istražuje nove mogućnosti projektovanja njihovog uvođenja u proizvodnju.
* S. Kukoleča: Organizaciono – poslovni leksikon, Rad, Beograd 1986, 2. deo.
INFORMATIKA (INFORmacija + autoMATIKA = INFORMATIKA)
- Nauka o informaciji. Naučna disciplina koja se bavi procesima skladištenja i prenošenja informacija. Informatičari nastoje da koncepte i metode preuzmu iz raznih disciplina, poput bibliotekarstva, računarskih nauka i inženjerstva, lingvistike i psihologije, kako bi razvili i usavršili tehniku i sredstva koja će omogućiti lakše i preciznije baratanje informacijama. U ranim fazama razvoja informatike, 60-tih godina, informatičare je prevashodno zanimala primena tada novovotkrivene računarske tehnologije u obradi i skladištenju dokumenata.
* Enciklopedija Britanika E-I, Narodna knjiga POLITIKA, Beograd 2005.
